Једно од најспорнијих питања у југословенској и савременој хрватској историографији и међу Србима јесте број жртава система концентрационог логора Јасеновац из времена Независне Државе Хрватске 1941–1945. године. Да разјасним зашто не користим синтагму „српска историографија“: сматрам да још увек није дефинисано ни шта подразумева тај појам нити шта је српско становиште у проучавању прошлости (барем делић онога како су то урадили Хрвати).
Познато је да је на хрватској страни објављено знатно више радова о Јасеновцу, као и уопште о Независној Држави Хрватској, него међу Србима. Кад је реч о броју жртава, на првој страни међу историчарима је расправа о бројкама од 83.000 до нешто више од 120.000 жртава, на другој је деценијама форсирана тврдња да је побијено најмање 700.000 заточеника православних Срба али се ниједан школовани историчар (не рачунајући Радомира Булатовића) није бавио конкретно Јасеновцем! Прва страна темељи своје тврдње на попису који је урадила Јавна установа Спомен-подручје Јасеновац, друга избегава сваку аргументовану расправу бранећи се тврдњама да је све то утврђено већ 1945. године….
У медијима намењеним првенствено српском народу за унутрашњу употребу, кад је реч о броју страдалих у Јасеновцу, као аргумент у одбрани броја од 700.000 жртава најчешће се помињу двојица немачких официра од којих је први службовао у Загребу а други у Београду. То су генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, специјални опуномоћеник Немачког Рајха у Независној Држави Хрватској, и Херман Нојбахер, који је од августа 1943. до краја 1944. године био у цивилној служби са специјалним овлашћењима и задацима у вези са Србијом, Црном Гором, Грчком и Албанијом, које је добијао најчешће директно од Јоакима фон Рибентропа, министра иностраних послова а повремено и од фирера Адолфа Хитлера.
+++
У контексту расправе о немачким официрима и броју јасеновачких жртава превиђа се улога и значај СА-пуковника Зигфрида Кашеа (рођен 1903. у Страусбергу код Берлина), посланика и опуномоћеног министра Трећег рајха у Загребу, и неколико чињеница из његове биографије које могу да буду од користи у овој расправи. Мада је био један од најутицајнијих подржавалаца политике усташког поглавника Анте Павелића и усташа, Каше се није јавно изјашњавао о методама и размерама злочина. Постоје посредни извори који указују на његов специфичан однос према Србима. Наиме, према речима министра иностраних послова Независне Државе Хрватске Младена Лорковића, које је забележио у свој дневник 19. септембра 1942. године после разговора са Кашеом, Немац је био директан: „У српском питању ваља нешто учинити. Може се поклати и свих 1,5 милијуна – али то морате међу собом урадити, а не можете тражити њемачку помоћ.“ (Нада Кисић Колановић, Младен Лорковић, министар уротник, Загреб 1998, 244).
Мада Зигфрид Каше иза себе није оставио сећања па као добар извор за његову службу у Независној Држави Хрватској могу бити записници са саслушања обављених у Загребу 1946. године и белешке које је писао да би припремио своју одбрану на суду. Реч је о архивској грађи коју је својевремено Служба државне сигурности Републике Хрватске предала Хрватском државном архиву и она је доступна истраживачима. На саслушању је Каше, поред осталог, устврдио да је злочине чинила мала група усташа која није имала подршку народа и која није била довољно зрела да преузме власт у држави. Историчарка Нада Кисић Колановић у свој раду „Сиегфриед Касцхе: њемачки поглед на Хрватску 1941. године“ (Часопис за сувремену повијест, 3, Загреб 2011, 773-800), је написала да је Каше у периоду од 10. октобра 1946. до 24. јануара 1947. године написао елаборат “Üбер дие Органисатион унд Тäтигкеит дер Деутсцхе Гесандсцхафт ин Цроатиен” („Организација и деловање немачког посланства у Хрватској“) као и да је 31. октобра 1946. године писао Јосипу Брозу Титу подсећајући га на контакте представника немачких и партизанских јединица и позивао га као сведока одбране на суђењу.
+++
Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау (Едмунд Глаисе вон Хорстенау) одлуком врха Немачког Рајха 14. априла 1941. године упућен је у Загреб где је четири дана раније проглашена Независна Држава Хрватска. Тешко је утврдити зашто је он изабран али се може прихватити тврдња да је познавао неколико бивших аустроугарских официра који су тих дана постављени на кључна места у оружаним снагама, првенствено домобранима. Званичан назив његове функције од 1. децембра 1941. гласио је „опуномоћени генерал у Независној Држави Хрватској“. Највећи део његових послова односио се на координацију сарадње немачких и хрватских оружаних снага.
Хорстенау је познавао бројне личности у Загребу – од надбискупа загребачког Алојзија Степинца, Диане Будисављевић, уметника Ивана Мештровића, до бројних усташких и домобранских официра, неколико припадника тајне масонске (предратне) организације, а средином марта 1943. године упознао је Милована Ђиласа, Константина Кочу Поповића и Владимира Велебита (чијег је оца познавао из година учења у Војној академији) приликом преговора припадника немачких војних команди и партизанско-комунистичких руководилаца.
По природи посла који је обављао Хорстенау је морао да буде добро обавештен о збивањима у Независној Држави Хрватској. Уосталом, он је имао свој штаб кога су чинили професионалци не само у војној ствари већ и у пратећим службама. (Видети: Немачка обавештајна служба, књига В, Државни секретаријат за унутрашње послове – Служба државне безбедности, Београд 1958)
Кад је реч о сазнањима о злочинима који су чињени широм Независне Државе Хрватске, тешко је устврдити да је Хорстенау осим штурих информација знао конкретне податке. Изузетак може бити злочин почињен 13. октобра 1942. године у три српска села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок, јер је сутрадан Хорстенау био у тим насељима, видео масакриране сељане и депортовање преживелих у Јасеновац! Павелић је после приговора Хорстенауа крајем октобра 1942. године морао да смени Вјекослава Макса Лубурића са свих функција и Љубомира Милоша, команданта логора Јасеновац и главног организатора затирања поменута три села.
Немачки официри нису могли да знају шта се дешава у нападима хрватских снага на српска села. Изузетак је заједничка операција на Козару и Просару јуна 1942. године.
Немачки официри нису долазили у Јасеновац осим у неколико прилика када су међу заробљеницима бирали физички здравије и депортовали их у Концентрациони логор Земун (Сајмиште) а одатле у Немачку или Норвешку. Изузетак је био Зигфрид Каше јер је 6. фебруара 1942. године, у оквиру такозване међународне делегације у логору провео два-три сата.
Највероватнији начини сазнања о збивањима били су разговори Немаца и усташа (најчешће пијаних) када су ти други хвалили и преувеличавали своја недела као што је то, наводно, учинио Вјекослав Макс Лубурић тврдећи да су усташе за годину дана побили више Срба него Турци за пет векова!
Генерал Хорстенау је имао контакте са Павелићем. Тешко је помислити на то да се поглавник хвалисао како су његове усташе починиле велике злочине и при том наводио бројеве побијених Срба.
Један од најближих Хорстенауових сарадника био је Артур Хафнер који је иза себе оставио доста статистичких података од којих је најпознатији онај о броју становника Независне Државе Хрватске али не и извештаја о масовним злочинима усташа.
Поменуте чињенице наводе на закључак да Хорстенау није био у прилици да може да дозна тачне и прецизне податке о броју страдалих српских становника!
У време заточеништва у затвору код Нирнберга (мај 1945. до самоубиства 20. јула 1946. године) чекајући суђење пред англоамеричким судијама, Хорстенау је писао неку врсту свог животописа. Знатан део те грађе послужио је његовим познаницима да то преточе у нарочите неку врсту мемоара. Рукопис је објављен најпре на немачком, касније је штампан на хрватском у Загребу и латиницом у Београду (друго издање: Едмунд Глаисе фон Хорстенау, Између Хитлера и Павелића, (превео Никола Живковић), „Православна реч“, Нови Сад 2013)
У овој расправи о тврдњама немачких официра и јасеновачким жртвама од користи може бити следећих неколико реченица јер говоре о (не)поузданости извесних Хорстенауових тврдњи.
1. „Тако сам, ето, стигао у лепи, мени драги град на реци Сави. Нисам био објективан. Но, Павелић је 9. априла 1.941. ступио на тло Хрватске (Павелић је тек 13 априла ступио на територију новопроглашене Независне Државе Хрватске – примедба аутора). Он је имао сасвим другачије циљеве од мене. У новоствореној ’Независној држави Хрватској̔̓̔̓̔ живело је 4.000.000 Хрвата, 1.800.000 Срба (поменути Артур Хафнер је говорио о 1.925.000 Срба – примедба аутора) и 700.000 муслимана. Његове намере биле су следеће: један милион и осам стотина хиљада православних Срба хтео је да побије, и то по сваку цену и свим средствима.“ (страна 526)
2. „Крајем маја 1941. први пут смо примили вест о убијању српских талаца. Акцију је недалеко од Бјеловара спровео лијено млади Еуген Кватерник. Убијено је две стотине православних Срба (немачки војници 29. априла, то јест сутрадан после злочина, после ексхумације из гробница избројали су тела 197 масакрираних Срба – примедба аутора). Истовремено до нас су стигле грозне вести из Херцеговине, те из околине Сарајева.“ (страна 529)
3. „Стварни логор Јасеновац није никада видео ниједан Немац. (Видео га је Каше – примедба аутора)У логор бисмо могли да уђемо само уз помоћ тенкова. Логор је био под командом нарочито дивљег и окрутног Лубурића. Он је живео у емиграцији и био је пропали студент. Јасеновац је бранило око хиљаду усташа. Они, наводно, нису никоме били одговорни. Вршили су терор над целим крајем. Кретали СУ у своје нечувене крволочне акције, и то кад год ·им се прохтело.“ (страна 531)
4. О кратком боравку 22. октобра у Јасеновцу ради ослобађања становника села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок из логора оставио је следеће речи: „После тога кренули смо у концентрациони логор који је био смештен у једној фабрици. Било је мало мушкараца, много жена и деце слабо одевене, којима је кревет био хладни камен. Голи костури. Затвореници су плакали, запомагали. Командант логора, дрипац, билмез. Када сам се касније видео са Павелићем, о команданту логора је говорио веома добро. Нисам га ни погледао. Усташкој пратњи сам казао: ̓Кад човек ово види, он може само да пљуне … само да пљуне, да, моја господо!̔ И најстрашније у једној просторији, дуж зида, на ретко набацаној слами, свакако тек одскора, због моје „инспекције“, лежало око педесеторо голе деце, делом већ мртве, делом на издисају! Не треба заборавити да су творци концентрационих логора Британци, и то током Бурског рата. Но, ова места страве и ужаса у Хрватској, под Павелићем, кога смо ми довели на власт, врхунац су ужаса. Најгоре, међутим, јесте у Јасеновцу у који обичан смртник не сме ни да привири “. (страна 158)
Хорстенау је само на једном месту поменуо број Срба страдалих у Јасеновцу и то у делу кад је описивао страдање села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок: „Јасеновац је најстрашнији концентрациони логор у Хрватској. У Јасеновцу је убијено много хиљада грађана ослобођене хрватске државе“. (страна 531)
+++
Обавезе Хермана Нојбахера биле су у различитим областима другачије. Тако је у Румунији бринуо о нафти која је била стратешка сировина Немачког Рајха, у Бугарској о обезбеђењу намирница за трупе које су се налазиле у Грчкој, у Грчкој је водио ратни фронт, у Албанији је после капитулације Италије формирао немачки фронт, од октобра 1943. године у Србији је имао сасвим другачије обавезе и планове.
С обзиром на обавезе, Нојбахер је сазнао бројне информације о општим приликама на Балкану као и одређена сазнања о унутрашњој политици у Независној Држави Хрватској, сваки пут из друге руке. Наиме, никада није имао директне контакте са усташким главарима нити је имао прилике да путује по Независној Држави Хрватској (као, на пример, Хорстенау или Каше). Уосталом, он то и наглашава о својим мемоарима. Најчешће су га информисали блиски сарадници генерала Хорстенауа, из простог разлога што је то налагала хијерархија звања и овлашћења.
Није спорно да је на Србе гледао сасвим другачије у односу на остале народе на Балкану: „Југословенска идеја је компромитована. За широке слојеве српског друштва, идеја будућег заједничког живљења са ’хрватском браћом‘ после ужасних, окрутних злочина које је усташки режим извршио над стотинама хиљада православних Срба, није више изгледала изводљива и могућа“. (Херман, Нојбахер, Специјални задатак Балкан, Службени лист СРЈ, Београд, 2004, стране 149–150)
Кад је реч о бројевима страдалих, Нојбахер је био конкретан: „Рецепт за православне, који је применио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: ’Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре!‘ Последња тачка програма била је спроведена у дело, Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући, бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000“. (страна 50).
Закључак
Немачки високи функционери у Независној Држави Хрватској, због положаја који су заузимали, морали су да буду добро информисани од својих најближих сарадника о проблемима из свог делокруга.
Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау обављао је своје дужности у Загребу што му је омогућавало да има широк круг познаника. Кад је реч о усташким злочинима над Србима, у својим мемоарима је много тога поменуо. Додуше, прескочио је неколико чињеница битних за разумевање контекста. Није, међутим, спомињао конкретне бројеве страдалника у Јасеновцу!
Херман Нојбахер није имао прилике да борави у Загребу и да разговара са усташким главарима. Он је имао обавештајне реферате који су припремани у Штабу за Југоисток чије је седиште било у Београду. Елаборати су писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе!
Вељко Ђурић Мишина
